...Отпочело је кратко вечерње. Све што се чита овде, као да предусреће мисао. И још више, до краја ослобађа душу од мирске прашине и остаје само покајање и молитва. Очи су брзо навикле на тај мрак и у светлу се још више распознају ликови фресака. Изгледа да нема веће светлости од мрака ове пећине. Влага на фрескама још их више оживљава... Свечано и побожно служи вечерње стари калуђер. Клања се пред фрескама дубоко, ведар је поглед његов, задовољно лице.
Свршено је вечерње, сакрило се сунце иза брда, мирис траве постаје још јачи, из далека чује се звук чактара. Питају калуђера од кад постоји манастир и ко је направио те фреске. А он се смешка и прати госте ћелији старца чије кандило живота догорева. У ћелији је мрак и само жива фреска свеца. Не догорева живот старца, само тело његово постало је уморно од дугог живота. А мисао и дух, тек, можда, сада прилазе бесмртности. И прича старац гостима. Већ давно, давно је то било. Чобанчић један снивао је сан да у пећини овој мора бити црква и да у пећини овој нема мрака јер је место то благословено Богом и кости свеца ту леже. Испричао је чобанин сан, још онда младоме монаху Симеону и он поверова сну и поче да гради манастир, да прави фреске. Двадесет љубичастих пролећа, жарких лета, пурпурних јесени и белих зима претворили су монаха Симеона у старца мудрог. Старца, познаваоца људских душа. Све ово причао је архимандрит својим гостима. У ћелији је ушао мрак. Светлуцале су плаве старачке очи и најзад рече нам: "Сада идите, биће скоро добро целом православном свету. Можда ћу умрети ускоро. На свему хвала Богу".
Марија Јасинска, 1940.
