Призор је био узвишен, владика иђаше миран и озбиљан напред, за њим
корачаше достојанствено прота Стојан, а за овима, она четворица исто
тако мирни и озбиљни, као да иду на какву верску свечаност. Сви
погледаху пут Јастрепца, погледаху на Србију, откуд су се толико надали,
па... наде остадоше само наде...
- Владика приђе својим
вешалима, још једном погледа пут српске границе, узе конопац, прекрсти
се, благослови га трипут, па наденувши замку на врат, рече: Сад, вуците!
- За трен ока, мученик владика лебдијаше високо у ваздуху!
- Прота Стојан, вазда јунак, мирно рече: Не може се повешати сав народ!
Само да не чује Јела (сестра) док не изданем! - Џелати потегоше уже, и
прота Стојан, мученик за велику мисао ослобођења, висаше у ваздуху.
Помреше и остали спокојно, мирно, као јунаци који вазда мирно гину за свету мисао слободе. Турци их гледаху, гледаху дуго, по глави им се врзмаше мисли из којих се најпосле јави дубоко поштовање према јунацима и мученицима те рекоше: Штета што ови нису муслимани!
Ноћ је тиха, мајска – јунски поветарац пиркаше, а коса мученика пирлиташе, телеса се повијаху тамо-амо, благи ваздух грлио је ове мученике и као да им на ухо шапуташе: идите, идите свете душе у гомиле оних мученика што падоше пре вас, а доћи ће дан када ће и беломе Нишу синути сунце слободе!
Помреше и остали спокојно, мирно, као јунаци који вазда мирно гину за свету мисао слободе. Турци их гледаху, гледаху дуго, по глави им се врзмаше мисли из којих се најпосле јави дубоко поштовање према јунацима и мученицима те рекоше: Штета што ови нису муслимани!
Ноћ је тиха, мајска – јунски поветарац пиркаше, а коса мученика пирлиташе, телеса се повијаху тамо-амо, благи ваздух грлио је ове мученике и као да им на ухо шапуташе: идите, идите свете душе у гомиле оних мученика што падоше пре вас, а доћи ће дан када ће и беломе Нишу синути сунце слободе!
